Отаџбина

166

СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

— Па да богхме ! — Само то ми се не допада што проси. — Па мора да једе ! — Знам ! Али он кад је у рату изгубио ногу, треба да му се плати ! Лепо да му кажу : на ти, брате ! Хвала теби који си за нас проливао крв и таке ствари ... Човек је у неку руку — то се види — како да кажем ? . . . изгубио ногу, иде на штаци ! Сад њему треба да једе, да пије. Хоће богме и лулу дувана . . . Човек је. . Капетан се осети позван да објасни казанџијп положај инвалида : — То је лепо што је он за своју земл.у осакатио себе. Али за то он не може тражити сад да буде саветник. Видите : сваки онај, који је пролио крв за своју земљу треба да се рачуна у срећне, јер је се о^ужпо својој мајци, својој земљи. Свак је дужан својој земљи, земља није никоме ништа .... — Е ! знам и ја те ваше ФилозоФије ! ћеш и „земља јеси у земљу отидеши" ! Али дај ти, брате, што год у жива уста ! Видите : то је чисто, како да кажем ? . . . . То је страшно ногледати ? Довде одсечено — а човек хоће хлеба ! Па сад зар да проси ? Мора! — Не може да оре, не може да копа ! Па још може бнти по неки пут слабо што и нанроси. Бре, да је мени I власт, јабил.знао шта бих радио ! Ја бих лепо из куће у кућу. Уђем унутра — седи газда и једе питу од ораха, — А, ти једеш пите ? „Једем !" — А је ли крв јеФтинија од пите ? А камо ономе онде с ногом ? «А шта ме се он тиче ?" — Ха, не тиче те се, је ли ? Дај овамо докторе ! Један, два, пет — колико их треба ! Деде, сеци! Сеците му ногу овде ! Јок, јок, не питам ја треба ли или не треба — сеци ти само ! Тако ! Сад види како је ономе онде ! Ха, синко !

Знам ја ако