Отаџбина

СБЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

167

Капетан виде да се с Благојем не да објашњавати у впшим регијонима. Ои се спусти ниже ; — Тако је, тако је ! Аш ћз они и добати сви пристојно издржање из државне касе, кад се сврши рат. Немајте ви бриге ! — То, то, мој господине ! Само ако је то за цело и онолико, колико треба; да не стоје опет пред црквом и да не прзсјаче по вашарима. Зар кад би неко због мене изгубио само мали прст, па ја ? . . . А овамо држава .... Слушајте ! Звижди ! —- Не звижди ! рече капетан. — Та звижди, бог с вама ! Благоје истрчи на врат на нос на пол.е. Мало после врати се покуњен ; — Мора бити да је неко вабио вашке. А има и угурсузападувају и у кл.уч. Ту пре, кад је оно Срета ишао у Београд, а онај обешењак Мићин сакрио се за дирек па, пишти у кључ. Сви поскакаше, и сам начелник скочи! После се само вратише — и начелник се врати. Псују онога ко је свирао — и начелник псује, а не зна ко је! . . . Ја 0, брате, ја не знам што је се то тако задоцнила ? Да ли је то Још кад год било ? Је ли ти ? Еј, момче ! Оди овамо ! Оно прљаво створење помоли се опет. — Је ли се лађа јога кад год овако здраво задоцнила ? — Не знам, рече створење. — Не знаш ? Сметењаче ! Па шта ти онда знаш ? Шта имаш за пиће ? — Свашта ! рече створен.е глупо се смешећи. — Пијете ли ви ракију? рече Благоје окренув се капетану. — Пе ! — И ја слабо ... , Ама шта да се ради сад ? Чекајде ! . . . Је ли то звижди? Ућута и слуша.