Отаџбина

168

СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

— Аја . . . Донеси ракије. Не може више ни да се пуши. Већ ми срце поцрни од дувана ! Пи ! Та ово некака шома ! Парна ! пи пи Пошто истресе полић као да му очи мало оживеше, и цео изглед доби мирне одсудности. — Ала ми је и то лађа ! Санћим она иде брже од кола ! Да је човек сео на какву му драго мрцину где би био до сада ! Пиха ! Шта велите на добром коњу ? Сви коњички оФицири воле да говоре о коњима, па ма то било и с калуђерицама. И нашем капетану чисто сенуше очи. Он је извеспо мислио на каквог араплиј) 1 кад рече : — За осам сахата ! — За осам, бога ми, рече Благоје, коме је ова пристрасност ишла у рачун. А ово је већ које доба ! Да сам ја само знао ! , . , . Него не бих га опет смео товарити на кола. Истина, његов друг Јоле каже, лако је рањен — са свим лако ; али опет, знате, рана је! А ја бих њега на кола ! Ех. кака ]е била у мог мајст< ра кобила ! Еј, ти слепи мишу ! Донеси још ракнје! -.... Кобила. као срна ! Па само овако савије главу Он игави руку тако здраво, како би од прилике изтледао коњ са сломљеним вратом. — Ама зар ти немаш боље ракије ? Еј ти, пупавче! Кажи газди Давиду да ја иштем ракије. (< Добре !» кажи ; кажи : „газда-Благоје !" . . . , Овако савије главу ! Ама ту требају руке ! Да нукну вукући. Она кад стане трчати, па све овако — он тури главу међ ноге — а ја држи, држи ! Па на послетку кад ништа не помаже, а ја у стог, или у тарабу, у зид, где стигнем ! Ништа она под нагим богом не види, само кад једав пут ухвати хук ! А ја у плот, па кад лупи главом, ја мислим : оде до ђавола и она и ја, и кола и све ! А оно ништа! Па иосле још иде мирно као буба ! Али нико други није умео ,с њом као ј а. КалФа Видак пошао један пут по