Отаџбина

СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

173

Он пође по^ако папред. За њим пристаде капеташта с мајком и детегом, па онда остали свет, сви ћутећки и као у неком свечаном спроводу. У тај пар гологлав Благоје ибтрча из механе. Капетан поскочи и дохвати га за руку : — Стани ! Он је тешко рањен ! Здраво тешко ! — Каки тешко ? Ко то каже ? . . . Ево, ево писма ! .... његов друг Јоле .... Зверајући на све стране он протрча поред инвалида, и заустави се на крају публике. — Па где је ? — Тато ! викну војник милостивно, окрећући се на једној нози и подупирући се штаком. Тато ! Та ево ме! Влагоје се као муња брзо окрете. Стаде пред сина. Гле/!а га, гледа — па онда тресну о земљу. Нико не мишљаше да иде својим послом. Сви прискочише. Попрскаше га водом. Дама с кучетом и зембилом тури му некаке капл>ице под нос. Брзо га повратише и дигоше на ноге. Он се прво обриса од воде, којом су га поливали, па онда загрли сина, али тако нагло, као да је се бојао, да ће му побећи. Дуго га не пусти. А и кад се одвоји, он га гледаше правце у очи, не смејућг никако спустити очију доле, где је некад нога била. — Хвала богу само кад си ти жив ! Све ће опет добро бити. Ово — он р^ком напипа штаку — ово ће народ позлатити ! Је ли тако, браћо! Сви прискочише одобравајућн. — Ево ја, рече капетан, ја први дајем — он стаде претурати шпагове, али нађе само неколико крајцара — ја ево дајем сахат и ланац. На ! — ХЕала, господин-капетане ! рече војник исто онако поздрављајући капетана, Држи, тата' Ја немам друге руке.