Отаџбина

172

СВЕ ЋЕ ТО НАРОД ПОЗЛАТИТИ

— И овај мали ! Ти, ти, војниче ! А шта ти ја које шта нисам мислио ! Боже, боже ! Он обриса лице рукавом, и држећи дете настави: — Унао сам, за цело сам знао да ћеш доћи. Тако сам баш у длаку рачунао. А нана ? Тек V тај пар он угледа ону стару жену и потрча јој руци. — Хћала богу само кад сте сви живи и здрави! кад је све добро ! Стара жена брпзну у плач : Далеко смо од добра, мој синко ! Остадосмо без куће и кућишта. Капетана као да нека ледена рука шчепа за срце, али та рука тако исто нагло попусти, јер он у исти мах опази како се преко Куприје креве један човек у простом војничком оделу, а без десне ноге и леве руке. — Ћ јти ! рече капетан с ужасом на лкцу. Брзо предаде дете жени, па притрча богаљу. Подхвати га руком испод мишке, и поможе му да закорачи једну греду, која се била испречила на мосту. — Да ниси ти, војниче, газда Благојев син ? — Јесам, господин-капетане! рече војник, састављајући ногу и штаку, и дотакнувши се по војнички капе. Али га штака издаде, и он се придржа за једну госпу с кучетом и зембилом, која врисну и одскочи у страну. — Ту ти је отац ! Чекај да му кажем ! Како беше тек зора, и путници неодлучно стајаху на обали, то и нехотице сви обратише пажњу овој сценн, Капетан отрча напред у механу да пробуди Благоја. Свет се расклони у два реда, пуштајући напред иивалида, красног, једрог момка с мушким лицем и жалостивним осмејком око усана. Све беше у њега: и снага, и здравл.е, и лепота ; и опет — ничега не беше ! Све личаше на разлупану, скупоцену, порцелапску вазу.