Отаџбина

КЊИЖКВНИ ПРЕГЛЕД

47 л

дица двадесетогодишњег ратовања и две инвазије. У то време иотресала је реч са трибине Францеске целу Европу ; у то време уродмо је ђеније Францески илодовима, који састављају славу XIX ог века За то што јавно мњење постаде умереније оно не бете посгало маћ.е силно. Ми ћемо данас (ово је писано 1871) бити срећни да се вратимо на законе од 1819. Устав од 1830 не беше ништа друго до либералније ново издање устава од 1814. 0 њиме би сваки нанредак био лак, свака реФорма пријатна, да је земља дојиста озбиљно желела реФорме. После 34 године правилне владавине изгледаше да је Францеска нашла поли тички облик који одговараше љеноме темпераменту и њеким обичајима. На жалост буна од 24 Фебруара 1848 баци нас у руке партије која живљаше од успомена и за освету. Та је партија још стајала на првим георијама Сијесовим. са предрасудама јакобинским. Што сањаху победиоци то^беше револуција историска и театра.ша. Веху тек прочитали Ламартионовв« Без СНгопсУп8» па им се прохтевало да се још једном поиграјо Камила Демулена , де Верњивода, па чак и Робесијера и Дантоиа. 18г8 требала им је једноставна скупштина, јер тако је било и 1793. Бадава равумни људи и прпјатељи слободе који се беху потрудили да проуче услове за слобоу , као што беху Тјер, Токвиљ, Одиљон Баро, доказиваху и понављаху да је установа дводомне скупштине животно питање за републику, нико их није слушао. Логичари на сорту г. Кормнена ископаше из старог „Мош1еиг"-а старе соФизме , које је искуство тако грозно утерало у лаж, и још јвдан пут гомила незналица даде нм за право : та гомила беше већ заборавила да су јакобници вечно имали жалосну привилегију да удаве републику. Хтело се на сву силу да се још једном поигра ревслуције али се сувише брчо дошло до новог 18 Бримера , и ако се није на ново прошло кроз конвент. Да л' је ова лекција научила памети републиканце ? Олободно је сумњати. Фанатизам и страст увек су слепи. За њих догађаји не значе ништа. Ја сам убеђен да ће сије -сове присталице донети на трибину исте соФизме и да ће неуспех револуције од 1848 приписати частољубљу једног човека. Онл неће никада видети да је равнодушност земље допустила да се обнови царство и да пропадне република. А и као што би Францеска бранила установе које су Јој? силом намет нуте и које јој не даваху ни сигурности, ни слободе Данас (1871) смо у положају који не мало не личи на ситуацију од 1848. Несрећа која нас је притисла , приморава нас да будемо паметни. Ако Францеска неће да је прогута анархија, она