Отаџбина

478

ИЗ ПОЗОРИШТА

оруђем иротив аекетских странпутица, а нарочито за еманципапију меса. И у томе бесвесном њеном позиву оастоји се сав културни значај женскиња. Овако схватање женског позива изгледа у први мах тривијално и недостоЈно, али ако се изведе у његову потврду резултат етич.шх напредака и небројених добитака, нећени најделикатније оеећање бунити драстичка деФиниција: еманципације меса. Најсјајнији прамери женске оданости, милоште и љубави упливисали су у том иравцу. Човек ван домашаја естетичких полнах утисака, био би вечити номад, или би се зарио у кабалистичку мистерију који би прешла у аксетицам и лудило. Народи чије су жене потчињене робиње без великих Сграсти и решимости, били су већма склони, да алтеришу свој мозак у тамним пећинама и подземним рупама, неже ли народи у чијих жена тецијаше бујна сладострасна крв и милостничко схватање брачне љубави. И ивмеђу других узрока, који једном народу осигуравају његову културну превласт, може се без зазора урвстити и овај. Најсјајније доба јелинског духа и уметности за време Периклеса било је под упливом хетера. Живот свију Француских ФилозоФа, научењака и песника, као и свака епоха француске литерарне славе, испреплетени су галантним историјама ненадмашних Француских милосница. Немачка Атина — Вајмар — била је за живота Гетеа, Шилера, Виланда и др. пуна оних цробламатичких женеких нарави, које ее буне против свију брачних стега и конвенмјенција чедности. Па при свем том може се поуздано тврдити, да су А.спазије, Лавалијерове, Калбове и Штајнове биле прва и најдуховитија пубдика, свију моћних духова и великих песника и да су оне, шта више, као неки тајни идејал свиј у жена, код којих је у већој мери развијено чуство за песништвом. Но бива истина, да овај уплив женскиња пређе у разврат, који аонижава мушко достојаство до гнушања, али оваке су појаве или реакција против деспотизма мушког славољубља, или су производ оног друштвеног врења, које се клања распаду. У том случају вође су махом славољубиве, притворне и из нижих друштвених слојева жене, без срца и душе, које као вампири демона растројства испијају и последњу кап крви умирућег порочног поколења. И доиста појаве, као што су Месалина, Помпадура и Лихтенаува (Вилхелмина Енке — Риц) подсећају на Фаталне комете у очи великих друштвених преврата. За то као драмске личности имају емпнентно драмско тежиште. Оамо је чудновато, што су се овом темом бавили искључиво осредњи драмски песници, док су се ђенијални драмски песници клањали такових превртљивих женскнх титана и посвећивали се нарочитом љрбављу култусу „вечито лепог® Зане-