Отаџбина

ЗЛОЧИНАЦ

тек што се из сна тврда предигох ал од стида ћу пре полудити, нег' што бих могла све изустити, шта ми се збило снда у шуми! Да бог да врашка сила душу ми најљућом муком вечно патила, ако сам, јадна, онда схватила, каквим сам благом лудост платила! . . . Кад сам се после дома вратила, онда, ал доцкан, тек сам дознала, да сам згрешила — да сам пропала!. . Кад год сам њега с друштвом смотрнла увек ме румен стида покрила; зборише за мном они вредљиво, погледаше ме сви подсмешљиво „јунашгвом' им се. хуља, хвалио, а бог га није громом спалио! Ил сам у томе само крива ја те на ме пада и каштига сва?. .. Нек буде казна што потпунија сама ћу себи бити судија„ И нестаде је . . . Ја онемио; у мени тренут овај нсмио следио душу, срце следио . . . Смркло се; хладан ветрић кренуо и из несвести мене пренуо. Сетио сам се, шта је трижила Сава је данас на брег бацила. Да је задржах — куд ,је пристала? Била је ћиста. к'о од самога чаша кристала ! узживи л' дуже — што ћу скривати? прљавија ће само бивати! Ал он ће остат', шго је и био, као да није ништа скривио . . . Потражим хуљу, да тех искаје.. . „Ваше је судит*?» Сит сам издаје, што је чините с ваши закони крај све мудрости, крај све знаности на оном дару божје благости „правицом„ што се дивно казује —