Отаџбина

3 Л О Ч И Н А Ц

„Ово је света љубав међ' нами хоћеш ли, душо, бити жена ми?" У томе маху, к'о из бунила, она се трже па ме отисне, хтеде утећи, али поклизне и пред ногама клече мојима, из груди јој се вриска стима: „опрости, драги ! Али пусти ме, да самохрана у сред пустине, до краја пресним овај страшан сан доживим живот грехом отрован јер кужним дахом бих те невина са овог света. јадна, спремила! Не зборим тако с које омразе, и погле ове очи увеле, што те занети чегда умеле: страховити су све то грехови а од блудничних стопа врагових син нашег газде враг је био мој !. Не схвагах најпре, што ме на свакој, куд сам крочила, стази мотрио и крај мепе се увек створио; час ме погледи, час ме ослови, и што ми често боља ужина, нег' што је друга куса дружина: да је од њега, то сам сзутила; ал у опсени слепа лудила ја сам у глави својој судила: вал>да ме жали па се повео за штедрим срцем те ми говео да луда бејах у тој заблуди, ал та ми лудост тешко нахуди. . . . Једном сам секла дрва у шуми. а његови се оре куршуми за тицама по дрвљу шареним; на меку траву ја се намерим, не мишљах, сан да онде боравим већ само седох, да с' опоравим; од тешка сан ме свлад'о умора он тада дође као утвора ја бејах дете, лудо невино