Отаџбина

ЗЛОЧИНАЦ

једног — сам само, једног — убио! Ал убио бих јоште стотину, да још поживим коју годину и спазим грешну руку госину, једино благо где сиротима невиност свету — силом отима! . . Ал чујте! Спазим — беше недеља где јој је влажна бела кецеља, као да су је сузе купале, снуждено лице, очи упале а скоро беху тако веселе! - и неким чаром тугу преселе, у њима што е силом тајила и неким страсним бесом сјајила, преселише је груд'ма мојима; срце ми њезин јад не појима, а реч се брже с груд'ма растала: »што ти је, злато, што си плакала?" Она ми хтеде нешто шанути, ал пе за сузом суза канути, око врата ми руке савије, на моје груди лице сакрије и стаде горко, горко јецати Пода мном ноге сташе клецати, хтедох је тешит' — куд сам пристао? И глас ме дрхтав био издао! Ал сам у себи тада признао; сретнијег часа нисам имао! Да кратка часа, али блажена, за којим жуди душа, згажена силничком ногом до у земљин прах, у заношљивог миља слепилу заборавља на прошлост немилу . . . И ја се тада обезумио, њено сам лице плахо љубио, брис'о јој суае својим уснама, загрлио је чврство рукама, јер сам слутио, да је близу сат, што ће ми однет' срећу у неврат Она је, јадна, све ми пустила та и она је мене љубила!