Отаџбина

ЗЛОЧИНАЦ

491

Већ ја се бојим другог судије, што суди од вас много крутије, од вас строжије ал и правије; јер ви сте сахат, који навије по вољи увек рука нечија, паоаграФИ вам игра дечија играте с' увек с н .има по вољи па још вам чудо, одкуд ггокољи, од куд на свету тол'ки покори! ПараграФ друкчи мене покори друкчијим реч'ма мени говори, друкчији закон, правда друкчија врховни мени јесте судија што срцу неда ум ми завести, судија прави — глас ми савести! . . „Да на ствар пређем?" Хоћу, господо, истину рећу ја вам слободно: одмах ћу почет; мирни будите, саслушајте ме, па ми судите. К'о сироче много сам трнио, па сам се на сав свет окрвио, на правди што је мене гањао; о срећи правој тек сам сањао од кад сам позно дивну цурицу и заручницу. Са мном, сирота, она служила успомена ме та већ стужила, срамота ме је ја се заклињем, ал не могу да суза сакријем! С њоме сам тешке јаде јадово, муку мучио, с њоме гладов'о, и с њоме ми беше сваки лакши вај, од кад се онај свети осећај, „љубављу" што га свет је крстио, у груд'ма мојима учвротио. Ја нисам више људе мрзио, жалио сам их само с махна им, који нагрде делом каљавим, свој мушки образ, ја сам презро их јер таки беху само гдекоји: друге сам због ње братскп љубио —