Отаџбина

490

ЗЛОЧИНАЦ

— Кажем ти ; све. Ма како било, сврнућу у твоје село. Баш да видим и тог твога учитеља Максу. Ја ћу ти већ писати. Надај се. Ко зна, можда ћеш ти данас сутра бити ију Београду. Ствари иду и тако и тако. Аустрија, стара лисица. . . . Велим ти, чувај се ? Ништа ти не рекох за Милана. Растурен комитет . . . . и он је већ у служби. За њега се не брини . . . . Да га поздравим ? С богом ! Да ти отворим прозор? Запара ; а како је на пољу лепа хладовина. Красно вече ; изведрило се; лаку ноћ, Гргуре, лаку ноћ ! И Илија, затворивши неспретно врата, која су, ненамазана, врло досадно цврчала, изгуби се у вечерњем сутону (НАОТА ВИЂЕ ов)

ЗЛОЧИНАЦ

(Јве ћу вам редом касти, бога ми, не макла с овог места нога ми, ако устајим, шта се случило не, што ме плаши ваше мучило, ил што се бојим мучне самрти! Нису у мени могли сатрти, друкчији јади срца смиона. друкчији јади, што им икона у вами крв би мушку следила, кукавичког би жигом бледила нагрдила вам лица румена; а мрва од тог грозе грумена да вам се нешто абило некада, скрила би смртна давно преграда душу вам, што вас с људ'ма мешала која вам живот овде омили таки ме јади нису сломили, иа не ће ни та ваша вешала!