Отаџбина

С А Њ А Л О

489

дурити ; поцрвене па тресну ногом о патос, и ја ногом о патос, па нагни на врата, у помрчину. Та није да сам бегао, као да ме сто врагова гонило. Чујеш ли, Гргуре, та оно је права роспија. Ајаој, тешко ли си њеном суђенику, ала ће га гуја ујести. Онако честити родитељи, па тако .... али све било па прошло Као што видиш, прва л.убав није ми најсретнија. За то се, чујеш ли ме, не ћу више ни заљубл.ивати. Азнам и лека од л>убави : оженићу се. Ту Гргур нехотице мрдну болесном ногом ; од бола му се лице намршти. По маломе ћутању. жмирну Илија мало десним оком. — Па, као што ми рече, Даница је ваљана девојка? — Права Српкиња, примети Гргур. ■— Вредна ? — Кртица. — Здрава ? — Као природа. — Лепа ? — Цвет. — Добра ? — Босиљак. — А ти се не мислиш женити ? — Не. — Ал' .... Хтеде Илија још једно питање, али га не умеде изговорити. Нешто је хтео, али и сам не знађаше шта. — Па, Гргуре, поче Илија устајући. — Шта је, Илија ? Па да полазим. — Хвала ти. — Све ћу поздравити. —- Ја те лепо молим.