Отаџбина

488

С А Њ А Л О

— Чини ми се да сам увек био паметан. — На? — Али сам ипак учинио једну велику, велику луДорију. — Само нека је на једној. — Једна али голема. Био сам ти, брајане мој, у неку руку будала. Помисли само : био сам ти се заљубио. — Ти ? — .Ја, Илија Милетић, па сам крио, крио као гуја ноге. Али сам се и находао ноћу, па све испод њезина прозора. Па што сам се науздисао, доста ми ја за цео век ; једном сам тако уздахнуо, да у мало не угасих свеђу пред собом. А знаш ли ко беше богиња ? Миланова сестра. — Ружица ? — Ружица главом. Увукла ми се под кожу, у крв, у главу, куд год крочим нигде да умакнем од њезине сенке. Узмем књигу, отворим, читам у себи, читам на глас, узалуд, чини ми се њене модро-плаве очи вире иза ситних слова, па ме маме, па ме зачикавају. Једне недеље по подне просто ми се смрче. Пофчим на Зерек старој Гркињи. Карте амо, проклета бабускеро! Гледамо и ја н она. Броји, чита, говори, — све прилике горе од горих. Бацих јермилук, па готово око јације пожурих се мајстор Јовановој кући. Још не беше стигао из Карловаца. Правце њојзи о собу. Сама. Јуначно станем пред њу и почнем тачно љубавну изјаву, коју сам већ одавна био спремио и на изуст научио. — Па ? — На — онако млада, па лепа, па паметна, али, шта ћеш кад јој је у глави чађаво. Ја говорим, говорим, а она се смеје, смеје грохотом. Ја поновим своје мучно слово, црвеним, знојим се, она, ћурка, смеје ли се смеје. И ја ти загудим у друге жице : она се смеје, и ја се смејем ; почне се прћити, почнем се богме и ја