Отаџбина

С А Њ А Л 0

487

Ту Илија руком к ћемеру, али је Гргур устави. — Хвала, хвала Илија; чувај ; не труди ое ; нисам оскудан свега је дао Бог. — Добро, добро настави Илија приметнимзадовољством што не мора крњити сложене Фишеке .... Рекох ти да сутра полазим. Не можеш писати, не згодно ти је. Добро, казуј, побележићу па не бери бригу. Ту извади и отвори кожну бележницу. — Отиди или пиши мојима у село, да сам .... н е не . . . да сам потпунце здрав и весео. Илија забележи. — Ако одеш до села, спусти се и до школе моме старом учитељу — Макси ? Добро, забележио сам. — Пољуби га у руку. — Баш кад хоћеш. — И учитељку. — Не браним — забележио сам. — Па ми лепо поздрави и моју другарицу. — Другарицу ? — упита Илија радознало, држећи крај од плајваза међу уснама. — Бележи ! — Ево, бележим. —■ Даници можеш рећи и да сам рањен. — Дакле, име јој је Даница . . . . А је ли млада ? — Мога доба. — Нашег доба, прекрасно ! Питам те, не морам бележити : а је ли лепа ? — Знам да је честита и добра. . . — Што је добро и честито, оно је и лепо. Не спада на ствар, али није згорег свашта прибележити. Ту се Илија и нехотице мало замисли. Поћута. па онда тишим гласом : — Гргуре! — Но ?