Отаџбина

486

С А Н> А Л О

срез. Мало подаље од вароши, од друмова. У паланци прогамизо ћиФта, ни маћи ни дисати. Благословено село » од сељака нигде боље вајте под овом божјом звездом; жилав, а опет га можеж и 'вако и 'нако. Само са њим лепо, низ длаку, ласка] му простоти, ако хоће — и глуности, па готов посао, слуге, робови. Јеси ли ме разумео, мој добри Гргуре ? Гргур га гледаше, ћуташе, и гризаше своју румену доњу усницу. — Ћутиш ? Болови ? Знам ја, кад је човек рањен, — жигови, тиштања, штрецања. . . . Да изведем на чисто ; сума мога програма : живети што лепше и лакше. Доста сам се мучио. Да паднем на нос, ни Вељко. ни Доситије: ћата, секретар, начелник — уја! — „пензионер» с црном ниском капом, дугачким капутом, ципелама без опсеца и незграпним кожним рукавицама у зимње доба. Шта ћемо, тако је коло живота. Судбина је судбина, а човек је најсретнији док јој је покоран. Послушност је поредак, а поредак је мати свему, па и угодном, животу, власти, богаству, свему. . . . Положај, новац.. . . Да, без шале, јеси ли се обратио попечител>ству ? Гргур га погледа мало разрогаченијим погледом. — Што ме гледаш тако ? настави Илија, не мењајући тона ни ритма. . . Питам те : јеси ли послао «прошеније" ради службе ? Ако не ти њих, богме они тебе не ће молити. Време је, време, — ветри, брза, пролази. Сваки дан је по један чанак, у који, ма један пут, ваља заитити својом кашиком Прошеније, службу, положај, па онда сањај колико ти срце иште^ мој добри Гргуре. . . . А како стојиш с парама ? Без њих је свуда зло, утуђини још понајгоре. Која меџидија, не ће шкодити. . . . Боже здравља .... ја ти верујем .... вратићеш ми. Без писмена ни рођеном оцу ; теби, мој добри Грго, верујем, верујем више но самоме себи.