Отаџбина

С А Њ А Л О

485

— Био си, не срди се, био си сањало. Хтео си нешто веће, нешто лепше, него и ја и твоји другови. И ја сам се, вера и Бог, дуго колебао : да ли на твоју или Миланову страну. Знаш ме, ја сам као имела, морам се прикачити о ма чије стабло. Добар си, племенит си, али, не замери, Миланови пути чини ми се поузданији. А ја сам се доста мучио, доста пребијао од једног до другога, док сам ово мало знања напабирчио. И сад ме се не тиче нико, ни Ењаз ни патријарх : док ви расправљате велике политике, ја ћу своје знање на пазар. продаваћу га што скупље и што с већом даром. А нисам баш ни празан, не мислим овде, него овде (и ту звекну по ћемеру) Мучио се, служио, ишао подеран и гладан, а ш сам за то сачувао цело ((благодјејаније" од ово две три године. Није Бог зна шта ; за мудар почетак и не треба више. Гргур хтеде, покушаваше више пута да говору даде други правац, али се Илија не даде омести : он настављаше далзе : — Не бих ни овамо прелазио да не беше доброга рачуна. Донео сам писма Книћанину ! сутра носим друга натраг. Био сам и код Блазнавца, и с н>им сам се познао Познанство је, Грго, капитал. Познанство, пријатељство, све је то нека сорта ортаклука. А ко је сиромах, к'о по Богу ја, а жели да се истресе из рита, том никад нису на одмет ортаци. Ту Гугур зевну — Зеваш, досадно ти је ? Ако, ако ја хоћу да имам, да лепо поживим .... Шта ме се тиче . . . . Да, без шале, знаш ли да сам чиновник ? Гргур га још равнодушније погледа. —'јПисар ! Са столицом у Крушевцу. Где је царе Лазо сабљом, Илија ће пером. Само да сам мало бољи на концепту. Шта ћеш, кад се нијје стигло све. Надокнадићемо све. Док свикнем само послове, а после збогом Крушевцу, збогом начелство ! Одох ти, Грго, у