Отаџбина

484

С А Њ А Л О

чујаше, а он, свршив молитву, и даље замишљаше себи срећу, којом би, да је свемоћан, обасуо негдашњу своју коншколарку. 0 себи није мислио ; у њему је било пуно идеала, вишег тежења за срећу потлаченог Српства и Словенства, за срећу својих пријатеља, сројих ближњих : мислиће он и о себи самоме, али тамо доцније, док се опште добро доведе под сигуран вров, док, док. . . . Но Гргур још у себи и не обележи докле, а врата од његове собе отворише ее и, на његово велико изненађење, уђе у нутра главом његов другар Илија. — Јеси л' ми се надао, Гргуре ? викну Илија, пошто се руковаше. — Никад, Илија. Гргур га понуди да седне до њега. — Знам, и да ми не кажеш, да ти се већ врти по глави : а какав ветар овог донесе ? Ветар, да богме ветар. Живот, Грго, и није ништа него вихорови, а ми слама, коју они разносе. — Је си л' одавна из Веограда ? — Данас пети дан. Куда ме није било, куд се нисам повијао ово од уторника. Пути несигурни, мораш онолишом. У мало ме не ухватише маџарске страже ; да не би кукуруза, твој би Илија данае танПовао између неба и земље. Ужасно, где год кога стигоше — повешаше, Шта је с твојом ногом ? — Још који дан .... — Још који дан ? . . Добро је, кад није горе. Па од сад буди паметан. Не бој се, биће Србаља и без наше крви. Рат је, рат је нужно зло. Лепо је бити јунак, али није свашта за свакога, нису сви за вве рођени. Ти ти си. . . ја, знаш ме, увек исгину говорим . . . ти с.и увек био онако, онако мимо нас . . . био си —■ Шта сам био ? запитаће га Гргур полусмешљиво, кад је опазио да Илија запиње.