Отаџбина

С А Њ А Л О

483

ној нози појавили много јачи болови. На пољу је од јутрос сијало и жарило јарко летње сунце, а од подне почеше се са свију страна прикупљати све крупнији и мутнији облаци. Четврти је час по подне, дан у најлептемјеку, али често преко села пређу тако тамни облаци, да на оне мале прозоре од болнице уђе толико таме у собу, да се на новинама слова једва распознаваху. Како ово засењавање поче учеставати, Гргур спусти Вјестник на столицу до себе, ћуташе и гледаше кроз прозор на поље. Међу тим се чујаше из даљине грмљавина, муње учесташе, по гдекоја крупна кап бијаше у прозор ; грмљавина поче бивати све јача и јача, појак ветар њихаше дудово грање пред кућом, од један пут силовито сену, негде у близини рикну гром, и док се ужасан крик растолегаше по таванима нагомиланих облака, спушташесе најлепша летња кишица, која, поступно^ прелажаше у све јачи и јачи пљусак. Крупне капље шуштаху по лишћу на дудовим гранама, бијаху у окна прозорска, и као једро кукурузно зрневље удараху по дашчаном крову. Киша падаше, а Гргур, слушајући и гледећи кроз прозор, пренео се мислима преко Дунава, уз Авалу и Космај, широм по Шумадији. Уставио се код свог сеоцета на брду, иоходио брижне родитеље, па се спустио, кроз браник, ливадом, уз реку, па из реке оном стазицом што правце води у школу. Мишљаше о свом сгаром учитељу Макси, о честитоме попа Крсти, о учитељци, и о кегдашњој својој другарици — о Даници. Успомена на њу не учини му се никад тако драга, њезин лик му затрепта као лик анђела. У тај мах, кроз малаксало шуштање кише, зачу се велико звоно са томашевачке цркве, које оглашаваше вечерњу. Он се прекрсти, мољаше се с пуно преданости своје чисте душе, па у свом несебичном срцу зажеле својој другарици најлепшу срећу. Звоно се још дуго час јаче час слабије