Отаџбина

482

0 А Њ А Л О

њој српски грб ; једни певају : „Који не зна кад треба за свој род умрети, није Србин већ је изрод, тог ће земљз клети", други припевају : „На ноге, Срби браћо, слобода зове !» Гргур гледа и слуша, груди му се шире радостима, које до сад није уживао, отвори уста да и он с осталима привикне браћи живио ! али му се у исти мах оте поглед на магистрат, виде на њему великог црног двоглавог орла, па, као заливен, не пусти ни гласка. Одврати своје очи од тог немилог лика и оде даље ка великој мраморној чесми на тргу према воликој гвозденој огради од Саборне цркве. Сутра дан је Гргур отишао проти Матији, Матија га пошље Стратимировићу, а после месец дана већ беше у редовима оних бораца из Србије, над којима је командовао Стеван Книћанин, бивши саветник, и у то доба главним одбором наименовани пуковник. Беше почео август кад се Срби и Маџари прикупише у јужном Ванату. У пределима око Беле Цркве заметнуше се крвави бојеви. У овим биткама збише се чуда од јунаштва, али се најхрабрије борише браћа из Србије. 21. августа велика битка код села Перлеза ; ту пролише своју драгоцену крв најбољи јунаци, и од тога пораза опоравише се тек 28. августа, битком у којој се прославише многи, а највише Панта Чарапић, потомак славних наших Чарапића из Бела Потока. У овој другој борби доби Гргур лако рану у ногу. Однеше га у болницу код великога логора, у селу Томашевцу. Лежи Гргур у болннци, која беше смештена у варошкој кући, пружио увезану десну ногу по дрвеној постељи, на којој је разастрта овогодишња слама, леву спустио доле низ креветац, а главу нагао на јастучић од дебела платна, који је такође испуњен сламом. Пред собом имађаше новине «Вјестник» и дигнувши их рукама изнад главе, читаше најновије догађаје. Само би онда спустио лист и намрштио се, кад би се на увеза-