Отаџбина

88*

ДР. ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ

595

каза, како се зове, запита га поп Мандић даље : „А шта си ти ?" Чим катихумен одговори да је „влах 0 , већ је и добра ћушка катихетина била реплика на одговор. »Србин си, јадниче, какав В1ах !« поучи га уз то поп Мандић и ова поука била је тако успешна, да се ни један „влах" не нађе више међу катихуменима> него св 1 весело исповедише, да су Срби, Кад је уз оваквога катихету свршио основну школу, оде Медаковић у задарску гимназиЈу. Тамо му се поглед знаменито раширио, а српско родољубље дошло је до потпуне свести баш у по онога притиска, који је све до 1848. г. у хрватској крајини и у Дадмацији на свему био, што је срнско и православно било. Особито га је д^боко дирнуло поступање тадашн.ега далматннскога губернатора Лилијенберга и ћесарских власти, који су прегли били, да православне Србе далматинске што пре поунијате или покатоличе. Због гладне године наредили су, те су се у дрнишком крају друмови градили, 1>ако би се сиротињи дало прилике, да што заради и себе прехрани. Православнима су само тако давали учеш^а у овој заради, ако ће да се поунијате. На овај начин, који се не да квалификовати, превели су неколико стотвна душа на латинску веру.*) Кад је Данило Медаковић 1838. год. свршио гимназију, не хте више тамо остати, где је грех био бити Србин и православан, него с енергиЈом, којом се нарочито наши Личани одликују, дигне се он у српску кнежевину. На коњу прејезди Хрватску и Славонију, у Срему у клименташком селу Хртковцима прода коња и на Шапцу пређе у „обетовану земљу" Србију. Тада је столица српскога кнеза била у Крагујевцу. Тамо оде Медаковић и ступи као чиновник у кнежевску канцедарију. Плата му је била малена, али је живот у Крагујевцу био тако јефтин, да је могао и коња свога имати, на коме би шетње ради јахао по красној околини крагујевачкој. Радо би се Медаковић сећао свога живота крагујевачкога и том приликом обично би причао, како је једном изјахао био из Крагујевца и на лепој ливади под дрво спустио се и дао се у пријатни дремеж, из кога га пробудише два сељака, који онуда* пролазише и застадоше код млада човека у необичном „немачком" оделу. Жмурећи слушао им је Медаковић разговор те како нису могли да се досете, какво је зеље био његов цилиндар, који је он о суху једну грану обесио био, докле се зацело промућурнији међу њима дови и томе, рекавши за цилиндар, да ће бити каква тенџера.

*) Ови бедници тек су 1849 могли доћи натраг у нравославље.