Отаџбина

596

Д1 . ДАНИЛО МЕДАКОВЦЋ

Кнезу Милошу оообито се допао млади Медаковић са његове способности, разборитости и озбиљности. Кад је кнегињу Љубицу слао у Темишвар са беговима Миланом и Михаилом, који су тамо ишли ради науке, одабрао је Милош Медаковића, да буде кнежевићима као домаћи учитељ. Г1о поврагку из Темишвара опет је Данило дошао у кнежевску канцеларију и одатле у поиечитељство Финансије. Од тога времена датовало се његово ближе познанство и пријатељство са Јованом Гавриловићем, потоњим регентом, и оба ова мужа остала су увек у пријатељском одношаЈу, коме је основ био у узајамном искреном поштовању. Као столоначелник пратио је Медаковић кнеза Михаила, кад је овај приморан био да Орбију напусти и у Аустрију пређе. У Аустрији задржао је кнез Милош Медаковића у своме двору као секретара. У ближем сношају, у који је сада ступио са старим кнезом, дала се Медаковићу најлепша прилика, да овога необичнога човека позна. Није могао да се надиви оно.ј ђенијалности, са којом је Милош проницавао и пресуђивао политичне послове европске. Говорио ми је често о томе, наводећи многе карактеристичне црте о кнезу Милошу. Уз други секретарски посао била је Медаковићу дужност, да кнезу чита новине. Особито су Милоша занимале дебате у тадашњем Француском парламенту. Медаковић му је читао Француске и немачке новине одмах на српски преводећи их, па како није било могуће, да му превод и стил увек буде без мане, то би кад и кад, код каквог китњастијег периода, запитао кнеза, да ли је разумео ; али је кнез увек схватио био прави смисао. Читајући једном кнезу из Журнала де Деба парламентарне расправе, наиђе Медаковић, како је витија један навео цитат из Фенелона : Бе реир1е ев! кшјоигв реир1е, што Медаковић преведе са : Народ је ■увек народ, па настави читање. „Како оно рече ?* запитаће ту кнез. Медаковић му одговори : »Народ је увек народ«. Отари кнез поћута, сети се ваљда и сам свога искуства са »народом«, па онда рече »Право вели — рита рита I Читај даље!« Као секретар пратио је Медаковић кнеза Милоша, кад је овај једнога лета путовао по Немачкој своје забаве ради. Да је и са тога пута било пуно да се нрича о кнезу Милошу, то није иначе ни помислити код онога самониклога Шумадинца. На том путу походише и Валхалу, пантеон славних Немаца, који је крај Дунава испод Регеншпурга на једној главици подигао баварски краљ Лудвик и у који је узео још и неке руске војводе. Као што је познато, у Валхалу не пуштају људе у обичној обући, него ко хоће да је види, мора навући нарочите сапоге, што их тамо имају у приправ-