Отаџбина

606

ДР. ДАНИЛО МЕДАКОВИЋ

Дневник (с кауципо.ч) и своју печатњу, на се пресели у Београд.*) У Београду ниЈе ни пунс дче године дана провео и 1862. године врати се у Нови Сад, па како су међу ти.м у Аустрији наотале за журналиетику повол.није мрилике. то 1863 године на ново .покрепе ласт Пааредак. Године 1 864. требало је у народном конгресу бирати новога патријарха. Из најчистијег уверен.а Медаковић је у своме листу препоручивао посланицима народним славонскога владику Никанора Грујића Исход избора врло га дизгустова. Он виде, да ту не решава увереае о способности и правој потреби цркве и народа, него да су меродавни са свим други обзири ; да се „популарност" чија исто тако хоће другоме да намеће, као што се на другој страни не иначе него командЈЈе извесним лицима, коме да даду свој глас. Крајем септембра 1864 годиие предаде мени Напредак у својину, оставивши и даље кауцију при листу. Овим је јавни рад Данила Медаковића као публицисте био аавршен Он се, истина, још до 1867. године овда онда у Паиретку јавд,ао, али после те године одао се скоро искључно својим домаћим и породичким пословима, ако и није престао пратити јавне догађаје са највећим интересом, па и књижевни рад није са свим био напустио. Горе сам споменуо, да је Медаковић уз Српски Дневник издавао и недељни кн.ижевни прилог Седмицу. Он је ова.ј ирилог издавао по примеру Срискога Народнога Аиста и Подунавке, да би одговори књижевним нашим потребама. Ако му суд о нашим књижевним приликама и књижевницима и јесте био уместан, он себе није држао за компетентна у питањима лепе књижевности ; зато је радо пристао на то, да др. Ђорђе Натошевић, Јован Ђорђевић и покојни др. Јулије Радишић приме на се бригу око Седмице. Ово »сословије« мишљаше, да би требало Седмицу у негу руку еманцаповати од одношаја дод>тка политичном листу ; за то предложише Медаковићу, да од 1855. годпне почне примати претплату и на саму Седмицу. Медаковић пристане на предлог и заиста јавише се на саму Седмицу читава 4 — и словом велим : четири претплатника. Ово је врло карактеристично за наше тадашње књижевне прилике и пзгледа скоро невероватно спрам данашњега стања те врсте наше књижевности. Наравно да од »еманципације« Седмичине није могло више бити речи. Кад еам ја после ступио у редакцију Срискога Дневникл као помоћник, предао ми је Медаковић Седмицу, да ја њу уређујем. *) Владика Платон дао јеСрпски Дпевник Јовану Борђевићу, а печатњу је ноклонио 1865. године српској новосадској гимназији ; али је те печатње на скоро нестало.