Отаџбина

ИЗ НОЗОРИШТА

039

ове би их хвале морале пре застрашити, но обрадовати. Ако хоНемо да омо праведни ирема г. Костићу, морамо признати да су похвале којима је обасут биле двогубо грозне и свирепе. Оне не само што су му испиле сав срч ча даљи посчешан драмски рад, него изгледа, као и да су и нехотице можда биле мрежа, да се његов бујни дар скрене са драме на друго кн ижевно поприште омладинских аспирапија, које је и без њега већ бројало стотинама одабраних бораца. Ово је оптужеп.е страшно, али ако је истинито, онда нека је грех на душу његовим кадиоцима, јер они убише редак дар, који се снмо међу хиљадама рађа. ... Можда ће нам се замерити оволнки увод о »Максиму Црнојевићу." Али непретендирлјући нилад на академичност при реФериоану, морали смо пустити, да иам се барем срце изгали, уверени, да је оно најмеродавније у оцени песничких карактера. Можда смо гдегод били претерани у осуди; можда нам не достаје нужна сарема за иравилно тумачеље горч ,их песникових прилика, али савест нам је чиота, да нам срце није било помућено никаквом пристрасношћу. И улазећи сад у оцену самога дела, према својој спреми и своме разумевању, тако исто се неоећамо , да нам је какав ранији реФерат о њему, дао каква упутсгва и наворе. Максим Црнојевић и Књегиња Јелисавета најбољи су српски преставници романтичне школе. Обаова комада узајмно се допуњују. У «Јелисавети» је претстављена Црна Гора у целом свом драмском ■ јеку и велнчанственој брђанској ирвобитности својих карактера; а у «Црнојевићу» Итадија са заносном лепотом овојих цура, страовитом подмуклошћу потајних ножева и ненадмашном сликарском уметношћу. Оба ова комада отимају се од усвојених драмских правила и у отрасној милозвучносги своје дескриативне лирике трзају се из контура класичког јединства драме. Како то трзање помућује огледало карактера, које у драми треба да је бистро и да се провиди до дна душе драмских лица, то је усљед тога и мотивација у „Максиму Црнојевићу» уступила места Фантастичким подвизима занешених нарави. За то и сва лица у њему говоре ка о иесници. Еј море, море, ти божанствено ! Дубока мисли створитељска ти ! Што ми се тако збиљски клањају ! Седоглави ти силни валови ! ... У таквим и још дивнијим метаФОрама говори Анђелија, која од свију лица у овој трагедији најмање песничких склоности имаде; тако гуче оно девојче, које у првобитном Костићевом замишљају, пре но штоје прешло кроз Хаџићев пургаторијум, једва да је умакло од обичних Магдалена. !