Отаџбина

634

РУСКО-ТУРСКИ САТ

уништи ту националну симпчтију, тај иародни руски покрет, који (покрет) нигда "ре не опажагае се • И за неко време пре Ђуниске битке бијаху малаксали Руси Не задовољни добровољци враћајући се из Срби.је псоваше, ужасно псоваше све српско, називаше Србе и. српску милицију страшивицама, кукавицама и т д. Народ, који их посла без разбора, од части повјерова њиховим нападајима исто без разбора лажи од истипе. А осим тога и руске новине почеше доносити дописе из Србије таке, да се је човјек морао да диви. Сам Бог драги знчде, што се је у тима дописима говорило, што се је измишљало, да се веНма оцрне Срби, и српска милиција. Руски либерали — западњаци, који кривим оком гледаше те руске народне славеноФилске симпатпје, који мрзе Москву и све народно, за цијело бијаху аутори тијех дописа. Тако зване либералне новине и журнали и саобштаваше те гнуспе дописе. »Голос" тај лажнолиберални лист бијаше на че 1у непријатељских новина Србији. Како вам се допада та издајничка, га подла вјест из Лондона ко бајаги по телеграфу, да: Срби стрјељају у леђа. руске добровољаце у мјесто да стрјељају Турне. Та страшна лаж била је саобштена, ако се не варам, у првој половини септембра ако није још у августу 1876 године. Тај издајнички и подли телеграм узбудио је страшни гњев и пенавист у срцима свију благородних Руса, свију патриота и доброжелатеља славенских. Стотинама рјских клубова п приватних људи после таке подле лажи почеше да ираћају тај поштени лист у поштепо уредништво му, да га не гле дају међу другима новинама и не читају. Моје ријечи потврђаваЈу све руске новине тога времена, које саобштаваше ријешења клубова и других приватних људи о негодовању на »Голос« за тако извјешће и о даљем непримању. Али томе неуљудноме и издајничкоме чину »Голоса" многи повјероваше, многи мишљаше да збиља Срби убијају руске добровољце, Доста је једне сумње, па да се прекрате симпатије к ма какву му драго дјелу к ма какву му драго чину, па тај чин био како му драго благородан. Срце симпатише, када је слободно од икакве сумње. Тако је и руски народ симпатисао Србима, јер несумњаше у племенптости предузећа, за које се Срби латише оружија. Али кад ђаво поче да разпростире сумњу, поче да се рађа подозрење код руског народа против Срба, поче да малакса одушевљсње које на половпну бијаше заборављено у време објављења рата Турској у пролеће 1877 године. Истина је, говораше се тада у Русији, да је «Голос в подкупљен царнградским пашама, те за то да је он тако непријатељ Србима. „Голос« још за време Ерцеговачког устанка бијаше против Србије и протпв српских симпа-