Отаџбина

књижевни г1реглед

637

»Франиуски језик најсавршенији је облик за чзвенију реч. Артикулација чиста, стална, збиљска, без аспирација, грлених звукова и шичања, без свију оних игара ларинга, из којих се састоји блејеће, ричуће, грокћуће. хучеће, урличуће, маучуће и крекећуће животињство ; једном речи изговарање, као ште су га замишљали древни народи за богове, који су створили без кревељења, пуним устима (оге го1ипс1о) — ето тнме се одликује наш говорни језик. Што се тичз граматике, строга правилност, дијамантска прозрачност; реченица, која, не искључујући преокрет, по преимућству иде од субјекта к објекту, од мене к пе-мени, жива слика суверенства духа над природом, и према томе независности човека према човеку.« Ако ми, у полувокалима и у риналима налазећи једно главио несавршенство Фрапцускога језика, и не потписујемо све оно, што Прудон у зан;су свом у похвалу његове благогласности паводи, ипак никако не поричемо, да је он један од најмилогласнијих језика, као што се уопште евфонијом одликују сви језици латииске породице. Виктор Иго потпуно има право, кад говори о дивном Француском језику, кији је промисао божији склоаио са чудесном равнотежом међу толиким сагласницима, да га могу изговарати јужни народи. Ова лепота његсва освојила му је досада велике крајеве суоедних земаља и осигурава му и у будућности ширење према области бретонског и басканског, Фламанског и немачког језика. Али далеко веће облисти освајају Французи својим духом, који као да су у наслеђе добили од древних Атињана. Врло се истинито пзважава у том погледу Ламартин, који на једном месту вели : »Вило је и бити ће увек у Француском духу нешто, што је моћније од моћи њепе (Франпус<е), сјајније од њезинога б.шстања, а то је његова топлота, то је његова продирућа саотитељивост, то је оне дражест, коју има у себи, и коју улива у Европи Дух Шпаполскс Карла Петога горд је и пустолован, дух Немачке дубок је и опор: дух Енглеске окретан је и великолепан; дух Франоуске љубећ је п у томе је његова снага , Сам поводљив, он лако поводи за собом народе. Остале велике личности народне имају само свогн генијау Француска има као свога другога генија своје срце ; она се троши у свзјим мис.шма, у својим списимч, као и у својим народним делима. Кад промисао божији хоће да мисао која обузме свет, он је запали у души каквога Француза.« Ово што смо досада рекли кадро је протумачити, за што је Француски језнк одавна задобио најугледније место међу свима