Отаџбина

0 ТРАГИЧИОЈ КРИВИЦИ

59 7

дечима, којима њезине сестре претворно крију, како не љубе. Она прнзнаје, да свога оца не љуби већма, али ни мање, него што јој то налаже дужност, и тиме показује, како јој је скромна нежна савест, што признаје, да човек никад не може више чинпти од своје дужности. Улрици налази, да је Корделијин одговор пркос, и то пркос који није детињски. Али узмимо, да пачин, како се изражава опора невиност ове девојачке душе, вређа срце њезинога и ћудљивога и старога оца; камо размера између кривице и казне, без које не може бити говора о иравичности казне? Кад упоредимо срамно убијство Корпелије са часном војничком смрћу Ричарда тре ■ ћега, то човек мора доћи до убеђења, да се правичност судбине, која у Шекспировој трагедији свој посао врши, с моралне стране узета, ни мало не разликује од најгрђе пеправде. Улрицн је спреман за ову примедбу. Баш у томе он види трагпчну тежину, што прети иста пропаст и незнатом преступу вал>анога човека као и страшном злочину рђавога човека, и да тамо у уништењу лежи правдање и пречишћење и тиме прави живот, а овде пронаст и казна, лакле вечна смрт. — Морам признатп, да не могу да увидим, како се пречишћава Кордолнја вешањем и пропашћу и како се казни Ричард јуначком својом смрћу, ако можда није смрт или пролазна гачка у други живот, где се управо тек она збил.а пречисти а он казни. Ако је то Улрицијево мишљење, то он тпме доказује, да очајава да ће наћи у трагедији као вештачкоме делу помирљив моменат, те увиђа да мор I да чини зајам у вери. — Религиозно веровање има права, да се тегпи због мана у овоме свету уздајући се у живот после гроба; а драмска вештина мора се ограниччти на овај живот, јер се на позорнпци не да предстапити онај живот. Прчведнпково страдање можда је од вајде но кога побожнога хришћанина, јер га гони, да диже Отацвина XI. 44. 39