Отаџбина

чујо од сахер — мазоха

17

обоје пропали, шта мари то, али и даље да живим обезчашћена, и да ми дете иде срамом жигосано по свету. Не напуштајте ме, Антополе, преклињем вас.» «Ме иштите од мене оно, што није могуће, Никазијо. Ово је последњи пут што сам дошао к вама , више ми није могуће, Дакле да свршимо. Даћу вам све што вам год треба, шта год хоћете, али идите из Лемберга сместа.» «.Та не ћу новаца ја хоћу оца своме детету, Антополе!» дрекну Никазија и паде, очајнички пред њега. «Ви ме терате, с места да вас оставим," рече Антопол хладно. «Те комедије —» «Ви то зовете комедије !» Никазија покушаваше да устане. «3ар не виднте, да не могу више сама да се дигнем ? в настави она горко, «та помозите ми.» Антопол је подиже и одведе до столице. «Дакле, буди паметна, Никазијо,» рече он сад блажије, «све ћу учинити за вас, што ми год буде могуће." (( Хвала — не треба ми ништа —» Она порумени, па онда побледе; рукама се држаше грчевито за сто а зубе стисла. Лице јој беше измучено, и очи само што се нису угасиле. «Шта вам је, Никазијо, вама је тешко ?» «.Та осећам — ах ! Јадно дете — тако напуштено да буде — молим вас, Антополе, идиге сад, морам сама да будсм, и ако хоћете што год за ме да учините — а ви ми пошљите — пошљите ми какву жену, да ми се нађе у помоћи.» «Боже мој — зар у таквом тренутку да вас оставим.» Он је одведе до оног сиромашног креветца и иоложи је на њ. «Та зар овде никога нема V 1 Он изиђе на поље и закуца на најближим вратима. Нико се не јављаше. Он куцну на друга али некакав пијаница окупи ужасно псовати изнутра. Он сиђе на дољни кат и зазвони. Они му претпјаху полицијом. Он сиђе са свим доле — капија закључана. Ништа му друго не остаје О таџбипа XII. 45. 2