Отаџбина

18

ЧУДО ОД САХЕР — МАЗОХА

већ да се врати и да сам оном јадном и несрећном створу, што у боловима лежи и који је он унесрећио, у помоћ притече. Три страховита часа, уздаси, сузе, гро&ничава ватра и самртна гроза, дрхтаве усне, које се уисто доба Богу моле 11 н>ега оптужују, очи самртничке, руке сумануте јаднице, што по валима своје црне косе рију, па онда час боно јаукне, час зубима шкриине, што у кости продире, самртничке муке за жену и човека, који је за руке држи. И најзад једно очајничко: «Боже мој ! Боже мој !" Па онда врисак — врисак мајчин — још један — слабији, тужан глас, као пијукање мале птичице у гњезду и у истом тренутку измучено, боно лице мајчино : као небеском светлошћу погођено, светло, измирено; срећно и лепо, па онда отац, који своје дете у висину диже и љуби и смејући се узвикује: «Син, Никазијо, добили смо сина !» па онда плачући крај јадне постеље мајчине клечи, л>уби јој руку и моли је за опроштај. Први врисак његовог детета победио га, тај гласић, тако танак, тако смешан, па ипак тако силан, као глас грома на Синају, којим је некад Бог Мојсију говорио. Никазија осећа да ће умрети, али је опет блажена; јер јој је дете у наручију и смеши се на Антопола. «Ја ћу умрети," рече она, «али ја умирем радо,» јер сам уверена да свога детета не ћеш напустити.» Међу тим је дошао кући један сирома ситничар, што ноћу по каванама продаје свој еспап. Антопол чује где неко полако иде уз степенице и истрчи на иоље. Неколико речи и један златник, довољно је, па да се старцу подмладе ноге. Прођоше један, два и три немирна четврт сата. Кола стадоше пред кућом Свештеник^ долази. То вам је са свим млад висок човек у црном оделу;