Отаџбина

18

ЈАКВИНТА

У гробницу ме живу бацишо Да никад више сунца не видим, С истока плавог кад се нојави Да наших гора љуби врхове. Да, то је она стара судбипа Над круном што се шири. ликује ! Ко тежи њојзи нека жтрвује Живот и срећу ! Појава II (Нгуман Иартеније. пој назухом носећи ов. пномо улази у нрт). Партеније. (не видећи Доброслава) Природа као да борави сан Тишина нема свуд се растире (угледа Доброслава) 0, краљу ! Ти овде ? Тако усамљен ? Доброслав. Је л' то Партеније Што ме на живе овде подсећа ? Партеније. Да, у гробници наших ћелија. Ретко се јавља живот весели. То за нас није, цвећу треба зрак А ми смо налик цветном корену, Што се у земљу скрива дубоко Клонећ се сјаја дана земаљског. Па ипак озго кад кад допире Живота светског бар тренутни глас. Доброслав. Беснила светског то је само јек, Од ког се крију звуци љубави ! Партеније. Ти мислиш тако! Доброслав. Мислим истину. За бајке нисам давно слушао. Партеније. Ком' мржња тлачи дивну светишу Доброте светске да побрише лик Што је у срце љубав уреза Томе је бајка и сунашца сјај. Доброслав. Ја не ћу љубав-, не ћу мамац тај! Онажнијим пићем душу рањену Окрепи, оче ! — Љубав није лек За тај је пос'о лепша, освета !