Отаџбина

50

РЕМОН. ОД МЛРИЈА ИШАРА

—- Ама он нас раставља — викнух ја. — То је истина, али ми се волемо ! —- А ако хтедне да вас уда за другога ? — Не ће Ремоне, никада он мене не ће натерати да пођем за онога кога не волем, то сам сигурна. — Ко зна ?... — рекох ја огорчено — Ви чините неправду њему , а можда и мени рече она просто. — Пардон Маро, ја сам полудео од самог помисла да се више не ћемо видети... Та он ми је све от^о. чак и наду... — Али ја вам је враћам , ја, Ремоне — шану она с осмехом прекора. — Маро , Бог нека вам плати за ту реч. Јест , ја немам права да се сумњам кад ме ви волете , ја ћу се надати. Маро, ево вам се заклињем, мој је живот ваш, ја ћу га употребити само на то да вас заслужим, ја не ћу помислити никада никакву мисао која се не би вас тицала ! — А ја, Ремоне, заклињем се да ћу вас целога живота волети. .Та ћу вас чекати. Ја не ћу никад бити непослушна спрам оца, али се уздам да ћу га приволети, кад он види шта сте ви урадили, само да ме заслужите. Нешто ми каже да он има право, и да ви не смете жртвовату сјајну будућност која вас чека. Ја имам вере у вас Од овога часа и мој и ваш живот у вашим је рукамл Вудите храбар и ја ћу бити! Док је она изговарала ове речи аоглед јој се блисгао необичном нежношћу, а у гласу којим је говорила беше толико свечане збиље, да би свака сумња била тежак грех. Срце има више дара да убеди него сви софизми духа сам Бог управља срцем. Видећи Мару тако храбру, ја се застидех своје олабости и чак осетих неку сласт што се моја љубав меће на тако тешко искушење; почех се поносити што ћу се борити за своју вереницу. Моја срећа