Отаџбина

ИРЕКО ГГАНИЦЕ

53

Хвошчински беше леи и стаоит дечко, русе косе и малих плавих брчића , весео и разговоран , једном речи •оно што Руси зову „добри мали". Његови козаци беху просто класичари , одлични војници али врло слаби у етнограФији балканс1;ог полуострва. Ево један хчали принер. Пошто смо прилично касали бесмо пустили коље ходом, градимо цигаре и разговарамо се. На један пут чујем за нама галои. Окренем се и виднм да један козак беше се одвојио од наше свите па појурио за нама. — Ваше Високоблагородије — рече ми он задуван, салу »ирајући — прикажете стрељаћ ? — С какој стаћи ? — упитах ја зачуђено. — Да вот-с, Вусурмани нам на всгрјечу једут. рече козак и показа руком. Погледам за његовом руком, и угледам пред нама на један пушкомет једну гомилицу наших другокласаца, који су били сигурно из Црне Реке родом. јер имађаху на главама колосалне шубаре од јагшеће коже. •Та се насмејах па рекох козаку. — Њет, к кије Вусурманп. ото нашије ребјата Фтарово позива ! — Слушају-с ! — рече козак. тр?ке коња назад, али је ипак врло пажљиво тгратио сваки покрет шубараша. Кад стигоше близу нас, другокласци узеше пушке к рамену и окренуше лицем к нама, са свим по правилу. Да би још боље уверио онога невернога Тому, ја зауставих коња и сви стадосмо; казах људима да узму к' ноги , и упитах куда су се упутили; рекоше да се враћају из болница у команду. — А шта велипт, земљаче — рекох једноме који ми изгледаше најотреситији међу њима — какви су ово војници са копљима ? Он одмери козаке па рече — Ја ка' велим, г. потполковник, биће да су руски војници. —