Отаџбина

620

РЕМОН, ОД МАРИЈА ИШАРА

одмах би тој парохији поклонио највеће звоно. Али нека, размислићу ја још о томе. У седам сахата бејах већ и по девети пут довршио моје путовање. Има равно хиљаду двеста семдесет и четири корака од цркве Св. Петра до ћошка Хотела Лехона. Ову подробност завештавам заљубљенима следећих покољења. Беше један од оних лепих септембарских дана, који су тако лепи у Паризу, што се кроз летњу топлину осећа свеж дах јесени. Златали жуто лишће већ се одвајало са тамног зеленила великог дрвећа , Варош се још не беше пробудила, и у јутрењој тишини чуло се весело цвркутање и певање тица. По гдекоји коњаник одгалопира у буљонску шуму. Нема још никаквих каруца, осем по гдекоји брек, упрегнут кицошким коњима које муштра некакав инглески џамбас, који никоме осем својих коња не каже „господине" Оше!;, 81г!! Око осам и по сахата ја почех моје десето путовање, кад на ћошку Шаљоске улице, спрам Албиног хотела, појави се једна група која натера моје срце да брже куца. Две младе девојке иђаху к мени, а за њима један ћирица и некаква врло дугачка гувернанта. Оне беху обучене оном простотом, која је од сада луксуз аристократије. У тренутку ока ја познадох Мару и Мабел. Наиђе ми нешто црно на очи, глава ми се занесе и ја потрчах као луд у сретање. Срећом одмах се опаметих и зауставих; каква су то посла понашати се на сокаку као суманут? Еле ја се укочим по свима правилима Ше и — великога света, и поздравих госпођице по свима церзмонијама. -— А, господин Ремон!.... Какав срећан случај викну Мабел — ми смо тек ноћас дошле.... Како њихови пратиоци иђаху узастопце за њима, то ја промрмља некакав одговор коме се Мабел слатко