Отаџбина

ПРЕКО ГРАНИЦЕ

61

могао примати нове рањенике који непрестано стижу. И доиста видех да се ова штација више употребљава као завојиште. Пред кућом стадоше саонпце са једним рањеником коме беше прострељана бутна кост. Одмах, онако на пољу, на снегу, начинише му гипсни завој, нахранише га и отправише га даље. У болници сам нашао само два мртваца. Једноме беше граната разнела целу леву половину трбуха... Наредпо сам да их саране по војнички. Одатле се кренусмо лево преко брда да тражимо село Кутину, где ми рекоше да ћу наћи прво завојнште. И доиста у дољи нађох село и један батаљон наше војске. Његов комаидант, капетан Гајиновић . коме од зиме беше нос иремрзо, одведе ме кући у којој беше санитетска трупа пожаревачке бригаде организовала завојиште. Командир беше 1)г. Сава Димитријевић (тако смо мало имали лекара, да смо и старце морали олати на завојишта), помоћник Пенцл, апотекар Ригер. Одељење је имало 37 болничара. На завојишту затекох 14 махом врло тешко рањених војника, који лежаху на слами добро превијени. Одатле пођох све дуж наше војске. Више Денске, у једној колеби без крова, нађох штаб друге шумадијске дивизије. Пуковник Љуба његов шеФ штаба Раша Милетић и ордонанс -оФицир Пера Рајковић толико су ми ХЕалили енергичну радњу I)г Павла Стејића који беше организовао завојиште између положаја рудничке и крагујевачке бригаде, да је — рече ми г. Љубо — излишно да тамо свраћам, нарочито кад водим тог страног оФицира собом, него да гледам да што скорије идем даље, како би ире мрака прешао Мораву код Чапличаца. Он ме замоли да понесем једно његово писмо за ђенерала Протића, које ми одмах предаде с препоруком да гледам што скорије да се вратим у Алексинац. При свем том ја нисам баш гако хитао, него окренух у село Барбатовац , јер ми успут рекоше да је у њему штаб кориуснога команданта.