Отаџбина

20

ДВАДЕСЕТ ШЕСТИ

цепте на препис, ни приватна писма запечаћавао, до год. их не би на глас по два пут и по три пут прочитао. Нису овака (( сочиненија м била по Симу лака ствар. Били је одавна прошла јација, к-ад су он и жена с ћерком сели да повечерају. По вечери он и жена остадоше сами у (( великој и соби, која је у исто време и Симина приватна канцеларија. Он је радо све своје саставке и жени читао. Ка'д без примедбе прође и њезину критику, онда је слободно може читати, ако хоћете, и сам митрополит Петар. Накашља се, па мало појачим гласом издекламова свој свежи спис. — Ово намјеравам, додаде на завршетку читања 7 нослати као распис свима казначејима. Жена поћута, па онда запита: -- А да ли ће те, Симо, сви и разумети? — Разумети ? Та ово је тек јасно као дан. — Али онако кад је мало облачан, додаде госпођа казначејевица. — Иди! Не разумеш се у званичном штилу Друкчије се пишу писма, друкчије ово. — Може бити, примети жена с резигнацијом. Па како није баш ни мало писмена, упитаће га са свим случајно : «А има ли и ту као и у нашег шва : за иглу и пред иглу ? Сима се мало насмехну, па избаци цитат из Мушицког: — (( Блажена невиносте® ! — Него, човече, да се мало разговарамо и о детету, — 0 Селени ? Хоћеш да је поновиш ? — Не, рече госпођа казначејевица, па јој онда застаде речца у грлу. После дуже почивке, усили се те изговори : Дете нам просе ? — Опет просиоци! промрмља казначеј Сима, још никако не скидајући ока с концепта.