Отаџбина

122

НАРОД И НАПРЕДЊАЦИ

смела назвати консерватнвном партијом, но се окитила новим блисгавим именом, којим је хтела да застре свој консерватизам и покаже се светуу црвеној одећи. Тако је постала „Напреднастранка", која ће својом несретном превртљивошћу и иеувнђавношћу овековечити своје име у историји партпског живота у Србпји. Опозицијони се, дакле, каос од 1880 године, после победе над протнвницима, на послетку кристалисао у две, по изгледу једнаке, а по начелу са свпм супротне одлике, „народну радикалну" и „напредну странку." По партиском обичајном праву и народном политичком и правном осећању, радикали су били господари повог положаја, али се напредњачки елеменат још пре нове партиске формације истакао на површину. Па како није било вшпе ни једне политичке странке у Србији — јер су лнберали били по све упроиашћени — то је неизбежно настао двобој међу радикалима и напредњацима. Да је којом срећом било у земљи каквог независног елемента, илн треће каквз партије од значаја, тај несрећнн двобој не би могао ни наступити, јер би се трећи умешао међу закрвљене партпје и борбу им , бар најмање^ потпекао иа чисто партиско модерно земљиште. Ио кад тога нпје било, двобој се нартијски изметнуо у двобој чисто душмански п осветничгси. Одбијање и нападање у том двобоју испуњава сав л-сивот обеју нартија. Оружје је било истоветно, с маленпм изузетком, а снаге по све разнолнке. Радикали су престављали, у неку руку, нетрпљивог демократског мегданџију, а напредњаци триљивог и нешто прбмућурнијегпартискогтактпчара.. У своје време, ми смо изнелн на видело све заблуде радикалског мегданције, баш онда кад се чинило да му је снага пенадмашна; а овој је расправи намењено да иокажесве заблуде напредњачке, у времену, кад су наиредњаци и полигичка Србија синоними изрази. А да ли ће нам спћушни партиски духови и овом приликом подметати какве нечисге намере, као што су то чинили кад се јавио, пре иеколике године, наш чланак „народ и радикали" —то нассе ни мало не тиче; јер нисмо од оних људи, који се об-