Отаџбина

ПОЗОРИШНИ ПГКГЛЕД

161

Доцније ири опсади Дукље, престонице њезина оца, од Нелшњине војске, Десиа силази на бедеме градске , с отрованом стрелом, да одатле устрели Немању , али њу прво ногоди .стрела из неиријатељске војске. Самртно рањена она се довлачи до очева двора и — наређује да јој се изведе из тамнице Ана , те да је на своје очи погуби и себи тако бар нред смрт малко олакша. Ана је пред њом и она почиње онако смргно рањена, један разговор без краја, којим тумачи цело своје нонашање у комаду, и који с тога морамо овде у целости исгхисати: ,,—- Докле тишина и занос за славом и госнодарењем владаше у моме срцу, дотле још и беше неке среће за мене. Но од како угледах тебе и Немању у врту на Рагакој , како чух ваше љубавне захтеве, и од како ми ти довикну, да Неман.а неће б ти мој — никада — од онда се заче љубав у моме срцу, (доиста, чудновата љубав!) коју дотле не познзвах ; претвори се у љубомору, која ме заслепе, те се ири збору региих за њелову ароиаст — за тим одмах за сцас, а данас и за његову и за гвоју смрт „— За то и сиђох на бедеме са стрелом отрованом у руци — јер видех да је већ све изгубљено — те вребах издајника (?), знајући како се махнито залеће у непријатељске редове, да га уочим и да му неверно срце (?) стрелом разнесем ; али пакосна судба обрте се иротив мене, те место њега ја — погоди мене сгрела из његове војске". Кад јој Ана примећује да нема ираво гато криви Немању, Десџа одговара: „— Зар не изгубих Нрвогаа? А ти ми преоте Немању! Отац ми ето пропаде, а с њим и госпоство и све-. . Изгубих све — иа ево и сам живот! За то те и иозвах амо, да преда те исцедим иренуњен пехар моје туге, бола и једа! — Да ми се нотоњи пут дугаа наужива, наслађава, гледећи, како твоје лице бледи, како ти чело нробија самртни зној, и како ти срце пуца од страха пред извесном смрћу !" Услед продирања Немањине војске у град, и њезине вике која се све ближе чује, Деснини људи, који су имали да убију Ану разбегну се, те. Десаа узима сама на се џелатоку улогу. Наступа борба између ње и Апе, коју доласком својим ирекида сам Немиња, и избавља Ану од бесомучне Десие. — Ова сцена где се самртно рањена Десна, као рањени звер бори са Аном, прави онакав исти утисак, као и смрт Немињнне мајке, ногато и сама није психолошки боље мотивисана. Ми разумемо Јаквинту, ОТАџбиНА К1Б. XVI., СВ. 61-ва 11