Отаџбина

Р 0 Д И Т Е Љ И

16

Е добро нала! Ал ја се не дам везати, још се ја не бојим дечурлије. — Ал сутра ћеш се дати! рече му Ивко. — Одрешићу се ја пре него што ме свежу! Донећу ја свега. Кад ћеш му, рано, отписати? упита ме сгрина Марица. — Могу вала и сутра. Прексутра ћу у ЈИабац па могу и понети. Тако , тако, кућо моја, дођи сутра на му опет напиши. Јавићемо му да је и Милован Негић умр'о. — Јавићемо вала! — Јес јави му; кажи: осташе дукати! Ништа, кажи, није са собом понео! — рече чича Јова. Доцкан сам се вратио кући. Сутра дан нораним па њиховој кући. Чича Јова чека да га „свежем' - . — Добро јутро! — Вог помого! — Здраво, мирно ? — Вала богу! — Сретан ти дан! — Вала; ти жив и здрав! Седи. Седох. Донеше ракије. Здравимо један другом и пијемо. Ја, од куће, ионео артије и дивит. Пошто се мало написмо седнем ја па накитим Бошку писмо. Кад сам им прочнтао стрина се заплака а чича Јова рече: — Баш ваљано! Види се да си и ти књижеван!... Спаси бог! — На Спасеније! — Ти ћеш код нас бити на ручку данас. — Јок ! Ићи ћу ја кући! — Што ? —- Имам и ја ручка. — Знам, знам; али немаш сомовине! — рече чича Јова.