Отаџбина

14

Р 0 Д И Т Е Љ И

Иза1,ох. Пси нарнули. Приђем плоту: — Ивко. - А.јдо! - вели. - Куд? Овамо, кући. Шта ћу ? — Дошла, вели, писма Од, карде јел? Ја! - Јел здрав? Незнамо, зове те ага да прочиташ. Вратим се у кућу, кажем мојима куда ћу, па с Ивком њиховој кући. ЈПто вас не би за толико? упита чича Јова пружајући ми писмо, а рука му дркће. Погледах га. Пребледео ко крпа: сво му тело чисто стрепи. Стрина Марица ни жива - ни мртва: лепо јој стале очи. Ја почех отварати писмо; настаде тајац. Јел од њега? упита чича Јова. Јесте. Је ли здрав?.. загрцаваше се стрина. Здрав је!.. Вала Богу! рекоше обоје.... Па се спуштише на клупицу. - А ја.... свашта помислих!.. рече стрина. — Де, шта пише? рече чича Јова. Ја прочитах писмо. Бошко јавља да му је добро, не може боље бити. Каплар га , вели, зорли заволео; не иде јако пи на „шиљбок", а не „динарчи". Поздравља све и укућане и комшије и мене и вели да ће ми други пут писати. Кад прочитах писмо ја га дадох стрина Жарици а она га метну у недра. Чича Јова се рашћерета па се окрете и шалити. — Сутра ћу доћи да те вежем велим ја — сутра је твој дан.