Отаџбина

ПРВИ ДАН РАТА 1885

191

у малој соби Рабенове каване, у којој беше наш Моп1:е Саг1о За једннм већим столом беше велики дујел картаџијских цинова, на фарблу, а за другим, мањим, играла се једна врло мирољубива иартија преферанса. За сваким столом беше поред играча и пуно „кибица" који су се о туђем трошку забављали досађујући играчнма •својим нетраженим саветима и својим „баксузлуком" који. им редовно иребацују они што губе на картама. Међу кибицама беху и ђенерал Милутин и пуковник Бинпчки, многи други виши официри, па и моја маленкост. Ја сам многе другове нудио да играмо „џандара" али они с презрењем одбише мој предлог да се игра тако „рабаџијска" игра. Да играм Фарбла или преферанса сви би ме радо у друштво примили, али ево бруке да ја то нисам могао научити, и ако сам толике године провео по ађутантским собама, у којима је сваки, који иоле има дара за високу уметност картања, могао је и научити. Моји другови који су носили карте у ледункама нису жалили труда да ме посвете у тајне „фарбла", али најзад морадоше дићи руке од мене, јер се уверише да сам ја „сувише глуп за тако фину игру", јер ја за цело то време не бејах научио ништа друго до то, да се „може илашити на четири фарбе" шго сам и онако знао, јер је то главна форса извесне наше иолитике.... Ето за што сам ја тога вечера само „кибицовао" и то код иреферанса. У сред врло занимљивог разговора који се састојао из одломака „А, сад" — „е нема тамо никога" — „молимо за једнога херца" — „Слабо Бога ми" — „Каже госпоја Станка" — „Ја, кува, слатко од вишње, има лепу ћерку, Бог да је поживи, наше дете" „хајде тако право" — „Изволте и други нут" итд. нисмо ни приметили кад је у собу ушао нага лепи телеграфиста Радојловић са читавом гомилицом депеша Хм, што ли се он то личио утрудио да разноси депеше? Радозналост бар није његова махна. То канда неће бити депеше ,,све исправно, ново нема ништа".