Отаџбина

192

пгви дан рата 1885

И пуковник Бинички доби једну прилично дебелу. Кад је отворио он се мало намршти и прогунђа „наздравље вечера, сад ће ваљати до по ноћи дешифрирати", па онда одгурну мало своју столицу од стола, извади речник за тајну кореспонденцију пз џепа и стаде поредити ноједине групе шифара са речником . Једва ако ј е на тај начин разумео прву врсту депеше, он стрпа и њу и речник у џеп, примаче ближе своју столицу и сгаде опет гледати најближем играчу у карте. Ма колико да се очевидно трудио да изхшеда равнодушан, за мене беше јасно по његовом изразу лица, по његовом укоченом погледу, по грчевитом добошарењу прстима на столу, да је депеша необично важна. Очевидно би он волео да може одмах отићи, али сигурно неће да његов одлазак падне у очи. Али изгледа да је морао и то ризиковати , јер није седео три минута четири, па устаае и стаде се праштати. — Ама куда ћеш Стево, јога је рано ? — Како рано — показа он сахат •— ево већ девет а и нешто сам врло сањив вечерас. Даку ноћ господо ! —• — Даку ноћ, г. пуковниче ! Док је облачио шињел ја га погледах тако да је одмах разумео моје немуште питање. Он само сиусти горње треггавице и лако климну главом. Очевидно то значи „јесте," али да ли је он баш разумео моје питање очима ? Бинички оде. У исти мах иотпуковник Радомир Путник, шеф штаба дунавске дивизије, приђе са једном депешом у руци ђенералу Милутину и пригаану му негато. Овај одмах устаде и стаде тражити капу. Његов гаеф штаба пришану му опет иегато. — Јок — рече ђенерал — хајдемо горе у моју собу! Ми устасмо сви на ноге. —- Молим, молим госиодо — говораше ђенерал салутирајућн — немојте се узнемиравати. Даку ноћ , фала на Друштву ! Када бегае близу мене ја му рекох :