Отаџбина

ПРВИ ДАН РАТА 1885

193

— Побратиме, јел онако као у Тешици, „штабови бдију"? — Тако нешто, добратиме — рече ђенерал и необично ми стиште руку. Кад он изађе ми седосмо опет. Док тек један : — Ама, људи, што су се нешто устумарали ови дивизијари? — Сигурно су нам Бугари опет здипили неку патролу на граници, па се пооштрава „опрезност" и „непрекидна приправност." Каро ! — Наполеон бесер — зачу се са другога стола Коме је но вољи може н златну меџидију приложити. Ја ћу дати кусур ! — Море много је двадесет динара. Вог ти судио, јесмо почели са пола динара визу? — Код мене нема јефтиније. Ако нећеш, пољуби па остави ! Ја сам седсо још мало, али као на трњу. Најзад устадох па право преко .сокака и ону нову кућу, која је на једном прозору имала приленљену хартију са натиисом „оперативно одел>ење врховне команде" и ако ова званично још не ностоји. — Где су господа официри ? —- упитах посилног у ходнику, који ми прихвати шињел. — Иво у овој соби, г. пуковнпк. Баш сад су вечерали! Операционци су се хранили од неколико дана у својој „менажи." Сада беху при чаши вина. Одмах наредише да се и за мено опере једна чаша , јер у походним менажама нема никад више ни чаша нп тањира, него што ансолутно треба. Бнно им беше одлично, али разговор но беше оно што сам ја очекивао. ГПале се и смеју се као да она два команданта дивнзије ниеу никакву депешу добили... Користећи се једним онштим смехом, који овлада целим сголом, ја пришанух нотнуковпику Атанацковићу: ОТАЏбИНА КЉ. XVI., св. (ј'2 -га 13