Отаџбина

РОДИТЕЉИ

17

— Ко стари војник!... Ал што има „став" — ие роди мајка!... Ми смо у једној десетини. Зорли га каилар воле! — Пише он то нама. — А јеси ли му ти каки род? — Јок! Ја сам му, онако, кардашин. — Јесу ли његови здрави? —- Сви, вала богу! — Бар ћу му причати кад се вратим. — Јес, кажи му: био сам са твојим кардом Најом Белинчевићем. — Оћу вала, казаћу му! — А ти дошо на осуство? —- Ја! — Колико си добио осуства? — Петн'ест дана. — А чији'но ти би? -— Мразовљевића из II — Оћеш пити што год? — Нећу ништа! — Славе ти поздрави ми карду! — Оћу, од бога ти здравље!... Дође му неко: отац, чича, брат, сељак — шта ли, те га одазва. Ја седнем те поједем мало леба, узмем од чича Алексе и једну чинију гра -— па кад се мало „подбочих", ја упрегнем моје дорачиће на-кући.... Боље је увек кад се човек раније врати. У вече, знаш, има које-каких бекрија па само гледају да кога превале. С првим мрачком стигох у село. Зауставим коње пред чича Јовином кућом, сиђем те испричам што мије онај Мразовљевића војник казо. Мило свима ко да сам им бог зна шта донео. Да могу на глави би ми места чинили. Стрина Марица запиткује ме то за ово, то за оно, а једнако нуди ракијом. Боже, што ти је мајка!... Спаво сам те ноћи ко топ....

ОТАЏБИНА КЉ. XVI, ов. 61 -ва

2