Отаџбина

20

Р 0 Д И Т Е Љ И

— Је л од Бошка ? — Јесте. — Види-де шта пише ! — Леио пише каалар Бошко - ■ рекох ја. — Е ? ! — Ја — Алал му матери ! — рече чича Јова. Баш ћу да частим учитеља, што га је донео ! Прочитам ја писмо. Они весели, боже, весели, казати се не може. — Отпиши му онако, како знаш — ја му шаљем дукат у злату ! — рече чича Јова. То вече смо седели дуго и пили. Не прође неколнко дана, ето опет писма. Ја баш идем од мејане , а викну ме чича Јова. Уђох у авлију. Стрина Марица снуждена. — Шта је стрина ? — Рано моја! Сањала сам мог Боју рђаво. Ко сав, простићеш, поцепаи. — На-де, види ! рече чича Јова, пружајући ми писмо. Погледах — рука не беше Бошкова. — Ко вам је донео ово писмо ? — Павле Радојичин, шта је : је л од Бошка ? — Није. — Није ! — рекоше они пренеражени. -— Ннје од њега. —- Ја од кога је ? — Не знам ! — Види ! — викну чика Јова. Не слути ми се добро. Једва отворих нисмо : руке дркћу брате ! Загледах. Писмо ми испаде из руку. — Шта је ; шта је ? !.... — Бошко је... болестан. — Болестан ? ! — Ја ; у болници је.