Отаџбина

2*

Р 0 Д И Т Е Љ И

19

преварио. Стрина Марица је била вредан створ. Зими остави она посб на млађима; али лети , кад треба радити пољске радове , она прими сав кућански посо на се. Жене одлазе на рад, а она са ситнежом стара се да буде на време ручак, ужина и вечера. Бишта се од ње није могло отети. Она је имала кад и да меси леб, и да готови ручак, и да види живину — знала је колико је која квочка иилића имала... Кад је време ручку, а ти тек угледаш стрина Марицу, где носи велике лонце иуне.... Ивко је само радин и више ништа. Не ћеш га видети на слави, на свадби, на даћи; али кад год дођеш у градину — ту ћеш га наћи. А друге жене ?.... Еод таких људи морају и жене ваљане бити.... * •» * Ва сво време рада само су Бошка помињали. Кад овлада врућина на седнемо где год у лад да „ујамо" — чича Јова би одмах почео говор о Бошку. Кад у вече кући на вечеру дођемо, стрина Марица то исто. Добили су већ неколико писама од њега. У последњем јавља, да је полаго испит за каплара и да га је добро положио; само чека да га „ ироизведу." — Јели, рано, па како ће он онда живети ? — пита ме стрина. — Како? — Десет људи слуша његове заповести ето како. — Он има и плату неку? — упита чича Јова. — Тридесет гроша месечно. — Охо ! — то је боме нешто ! Ето, тако смо се разговарали. Дође и јесен. Послови су већ отаљани; овде-онде види ћеш већ но неког да се- опио. И ја сам прерадио моје нослове — могу по мало на прело. Одем ночешће и чича Јови. Једно вече, баш седимо, а Омиљка унесе писмо. Посло учитељ. Био, знаш, у Шанцу, на га донео.