Отаџбина

^ ЋЕ ^ ' БЕОГЈЛД ^НА 0 Н10 VIС Р 0 ДИТ ЕГЛ СЛИКА ИЗ СЕОСКОГ ЗКИВОТА I. Зорли се сневеселио наш чича Јова Смиљковић. Ако ћемо ио правди и има загато: — опрема сина Богака у војску. А Богако му је, болан, јединац. Догали ми — нас неколико — да га мало разговоримо — ко комшије. Он сео тако, на клупицу — што је иод леском — турио главу у руке па ћути. Пред њим стајагае чутурица с ракијом, ал на њу чича -Јова и не иогледа. Назвасмо бога и поздрависмо се. Он викну једну од жена те донесе две три столичице па нам рече да седнемо. Седе и он. Иутимо; он, онако исто, оборио главу.... Е већ нам би тегако!... Није то тако лако разговорити човека!... — Па.... Бошко иде? —- рече Митар Степанић , само нека се говори. — Ја, иде !... — Е, шта ћеш?.... Чича Јова диже главу; заусти да нешто рекне, ал се пусте очи наводниле, па само купи усне и гута пљувачку. — Оно.... да је друкчије, па... ајд, ајд! — рече Митар. — Да макар има ко с њим из села, иа ни по јада мога! — једва изусти чича Јова па окрете главу те гледагае у воће, а из очију му капљу сузе. — Ја!... Ал ето он сам -— рекох ја — Тако је исто и са мном било.... Бага је ироклета та коцка!... ОТАЏ1;ИНА, Кн.. XVI. св. 61. 1