Отаџбина

30

Б У Д Ч Е

само нежни 1)ул, отварајући недарца еунцу на нољубац, на исток погледа, и нето као сунце евоје мило цвеће тако и Иво своје злато обасу пољупцима. Зулејка не беше више плашљива. Као питомо јагње приљуби се на његова мушка прса и наелађаваше се његовом мушком лепотом. Женама еу, вели пророк, затворена небееа и рај; али тога раја једва и да има, у којем би се Зулејка срећнпјом осећала него сад у овом тренутку. Алах је милостив; он ^е иоклонио сваком чистом срцу тандарихе и на земљи. Благо томе, ко се запоји њеном слашћу. Тако се спојише и ејединише два срца , да пх више никаква еила не растави. Али Пван мораде најпосле да полази. Прибоја се и да га ко не снази тако са Туркињицом, за то је полагано пусти из загрљаја иа се поче журити. — А сад морам брзо кући. Сутра ћемо се за цело видети. — Ал' ако сутра отнутујеш? — Опет ћу доћи макар само за један тренутак. Збогом, грлице. Буди ми весела и надај се само добру« (,' тиме је узе још једном за руку и хтеде јој ближе нрићи. Али му се при том омакоше очи низ башту и он «мотри Зулејкину матер тамо у послу око нечега, иа се трже; опростп се н пође на капиџик. Све док се врата не затворише, Зулејка не скиде очију са њега. А кад га неста, њој на један пут наде тешко. што га пусти, да оде тако брзо. Сетна оста онде још досга времена. Али на једаред је то прође и она осети у грудима -сву величину своје среће. Весела и раздрагана пође стазицом тамо где јој беше мати. На један иут јој пролете као нож кроз груди : — Ако је мати видела! И сва бледа и једва корачајући дође јој мало ближе. Са свим близу не смеде никако, јер макар и да није видела