Отаџбина

38

Б У Ж Ч Е

Али сад се Иван умеша. — На шта би, б.га ти ? — Знаш, господине, какви су напасни и јетки на свешто је српско, тако и међу собом не трпе никога, који би хтео лепо с нама. Неколико зулумћара застрашили делу малу па ко неће да се исели, а они га наморају. Тако су и јутрос повели једну удовицу. Дошли су још пре зоре у кућу, покупили најбоље ствари и наморали да седне заједно са ћерком у затворена кола, где их сакрише међу ствари. Сирото дете ! Лепо је, господине као вила из планине, ја онаке лепоте још не видех. Камен ца се заилаче а не човек. Пво беше устао на ноге и блед као крпа једва промуда : — Шта је било дакле, добри човече? — То ти је било, господине; упропастила се сиротида. Пво се заљуља. — То се већ причало по .1 есковцу, како је неки младић од наших одлазио њима у кућу, како је то Зулејкин ђувегија, и како ће се она покрстити и поћи за њега; само чека да јој дође. СирОта,, баш нпје заслужила онако млада, да је тако остави и заборави. Еле то су Турци знали и зулумћарима је то био трн у оку, иа кад су видели да не могу ништа лепим и законом, а они употребили силу. И тако кад су пролазили јутрос иоред Мораве, баш више Црног Вира, а она нм завара очи, скочи из кола за тили час дотрча до обале и.... — Шта! дрекну Нво. — Сурва се у Мораву. — Зулејка?! — Јесте, она. — Удавила се ? — Готово. Људи притрчаше и после велике мукеједва је извукоше онесвеслу из воде. На срећу бесмо н ми близу,.