Отаџбина

40

Б У Л Ч Е

који се доцније беше наетанио у Нишу. Ус пут му исприча и то, за што га се толико тиче судбина Туркиње и њене кћери. XI Путујући с лекарем Иво гдедаше да прикрије свој немир, али узаман. Страшне беху мисли, што га распињаху: да ли ће на време стићи? да ли се Зулејки у оиште може помоћи ? Да ли ће је у животу застати? Све то беше тако страшно; изгледаше као убијен. |[ за што не пожури, да стигне на време у Лесковац, него мораде да се задоцни баш за то пола дана? Неки клети удес заклео се, да га прати на сваком кораку, док му не убије сву срећу живота. За што да се тако деси, да се баш данас Турци иселе? Кад су тако дуго чекали , за што не осташе још барем до сутра ? Такве му се мисли врзмаху по глави и лекар га гледаше ћутећи, јер нознаде по његовом суморном погледу и по бледу лицу, да је на пакленим мукама. Путоваху брзо; кочијаш да сатре коње, а пандур једва могаше да јаше за њима на своме добром коњу. Два пуна сата прођоше тако; за Ивана два века. Најносле угледаше на друму некакву касабу и пред њом нека господска кола. Пандур ободе коња, дојаха до наспрам каруца па викну: — Капетанова кола! — Капетанова?! учинп Иво више бојажљиво него радосно. — Они су нам пошли на сусрет, рече Лпвас Ефендија. Ја бих рекао, да немате впше узрока, да се бојпте. Пво једва да чу, шта лекар рече. Беше се нагао у сграну, те гледагае кут касабе, која им долажаше све ближа, не би ли приметио каквога знака. Али се узалуд труђаше: сунце беше прппекло да проври мозак, и нред ханом не беше нигде живе душе. Сневесељен окрете се у кола.