Отаџбина

570

В В Р Е II И Ц И

имамо, мора да буде веома иејасна и у неколико збркана, слика неопредељена велике беде и великих погрешака (и зашто је било и тога и онога, и то внше, но што би се могло помислити), слика склопљена више од мишљења, него од чињеница, некојнх разбацаних чињеница, често пропраКених најкарактеристичнијим околностима, без разбора времена, то јест без разумевања узрока и последице, тока и развитка. Испитујући н упоређујући, барем са великим старањем, све печатане извештаје, не један неиздани, многе (од оних неколиких, које су остале) исправе, како веле, службене, ми смо гледали да створимо, ако не оно што смо хтели, а оно нешто, што до сада још није било учињено. Не намеравамо изиосити све јавне исправе, нити све догађаје, који у неком смислу заслужују спомена. Много мање хоћемо да учинимо сувишним читање ориђиналних извештаја за онога, који би хтео да добије савршеиију елику од ствари; сувише осећамо опу живу, својствену, тако рећп несаопштљиву силу, која увек почнва у списима тога рода, ма како иначе били замишљени и нзвршени. Само смо покушали да разаберемо и проверимо најопштије и најважније чињенице, да их распоредимо по стварности њихова последовања, у колико им то подносн разлог и прпрода, да им међусобно утпцање посмотримо, те тако да засад и докле когод боље не буде учинио, донесемо кратак, но искрен и пепрекидан извештај о овој несрећи. Дакле целим оним крајем, којим је војска пролазила, налазила се"по каква лешина по кућама, а по која по друмовима. Мало за тим, у том и у оном селу почеше разбољевати се и умирати људи и породнце од жестоке болетице, необичне, са знацима, које нису знали већина од живих људи. Тек их је неколико било, којима није била иова; то су били она неколицина, која се могла опоменути на кугу, која је пре педесет година такође опустошнла добар део Италије, а посебице милански крај, где су је звали и данас је зову кугом светога Карла. Толико је јако милосрђе! Међу тако различним и тако свечаним успоменама опште несреће могло је оно да задржи пре свега ону на човека једнога, јер ]е оно томе човеку улило чуства и дела знаменитија од несреће; оно га је задржало у памети, као језгру свега овога јада, јер га свуда утуснуло и уметнуло, као вођу, иомо1 )Ника, пример, добровољну жртву; милосрђе је од општега попуштенија начинпло обележје за овога човека, опо га је по њему назвало, као да је какво освојење илп откривење. Први лекар Лодовико Сстала, који не само што је видео ону кугу,. но је био и један од највреднијих и најсрчанијих, те ако тада и веома млад, један од најуваженијпх лекара, а сада, веома подозревајући на кугу, био је на опрезу и распитивао је за њу, па је